Odmor kao odmor. U neku ruku možda bih mogao da kažem da je bilo isto kao i prošle godine. Ipak posle dvanaest sati vožnje, prijalo je zelenilo Tesalije u odnosu na sprženu Makedoniju. Redjale su se jedna za drugom, prijatne za oči plantaže kivija, i polja krompira. Pokušavao sam da iz kola procenim koji je odnos muških naspram ženskih biljaka, kivi je jednodoma biljka, medjutim, uglavnom je bilo nemoguće. Svejedno. Prolazio sam planine, penjao se uz obala uskim putevima i zatim ponovo krivinama i serpentinama silazio do obale, i tako sve do nezvanične ili poluzvanične gradske plaže Larise, koja je ipak, udaljena nekih 40 kilometara od samog mesta.
Medjutim, ipak, kasnije dok sam se prepuštao toplim talasima, nije da nije bilo ... i inspirativnih momenata. Svako putovanje na neki način oplemeni čoveka, pa čak i nešto tako prosto i uobičajeno kao porodično letovanje, jer ipak , bilo je nekih – novih stvari i bilo je tema za razmišljanje.
MAKEDONSKA ISTORIJA
Prošao sam preko nove zemlje , po prvi put u životu – kroz Severnu Makedoniju. Tabla i promena imena autoputa je bila jedva primetna, medjutim sasvim dovoljna da se setim, sulude diskuje sa jedinim veoma prijatnim Makedoncom , bliskim tadašnjoj vlasti, od pre par godina. Na moj komentar, posle šetnje Skopljem da mora da se prizna da taj stepen , mislim da mu nisam baš rekao kiča, nego sam to malo uvio u neku prihvatljiviju , oblandu, retko može da se vidi bilo gde reagovao je zanimljivo. Šta više, dodao sam, Grci mora da su ponosni kada dodju u Skoplje i tu vide toliko svoje istorije, uključujući najgroteskniji spomenih tudjem vladaru koji sam ikad video – spomenih Filipu, njegovoj ženi Olimpiji i malom Aleksandru Makedonskom. Naravno, s obzirom da je i sam bio kao ogromna većina Makedonaca prijatan, nisam to rekao tako grubo, ali pitanje jeste bilo ... „kakve dodjavola veze imaju Makedonci sa grčkim, vladarima od kojih ih deli skoro milenijum razlike ... ?“. Uz to, dodao sam, pogledajmo samo, jednu prostu činjenicu, kojim jezikom su ti Makedonci, nekada , govorili , naravno Grčkim, jer su bili Grci. Sam Filip je nedvojbeno – Grk. Našta, je on meni postavio pitanje potpuno van ikakvog smisla, ali bez obzira : „Jeste Filip je bio Grk .. ali šta je bila Aleksandrova majka – Olimpija ?!“. Pitanje je bilo toliko besmisleno, da sam se samo učitivo nasmejao. Šta je bila ? Zaista obožavam sve ljude iz Makedonije, i ne mislim da sam baš ja pogodan da im rušim iluzije, teško da ih neko drugi, osim dela njih samih, ima. Neka misle o tome , kako god žele, pomislio sam za sebe . Scena broj dva koje sam se setio je nastala pre pet godina, kada sam šetao Prilepom, gde sam video spomenik jednom od najpoznatijih srpskih vitezova, iz Prilepa, Kraljeviću Marku , i naravno, šta je makedonski grad bez makar jednog spomenika Aleksandru Makedonskom , dabome i njemu, nemojte da mislite da ga nije imao, puna veličina, bronza i sve po redu.
Tada sam pomislio kako cela ta sprdačina sa antičkom istorijom a nikako drugačije nemože da se nazove, cela ta pojava da jedan narod pokuša da drugom ukrade istoriju, mora da ima veze sa potiskivanjem istine – o srpskom poreklu ili o Srbima.
Medjutim, davno sam naučio da te priče ignorišem. Valjda je podjednako besmisleno, tada izgledalo objašnjavati Makedoncima da su Srbi ( jer izgleda da oni to shvataju kao da neko nešto očekuje od njih ? ) i u svakom slučaju nisam ni pokušavao sa takvim stvarima a Makedoncima uvek govorim jednu apsolutnu istinu a to je da ih ... jednostavo volim. I stojim iza tih reči. Ah , da , setio sam se još dve scene, Milana iz Negotina koji mi je kao Makedonac na plaži u Palijuriju, priznao da je cela ta antička priča budalaština i da mnogi ljudi u Makedoniji koji tako misle, to ne govore ali da je očigledno.
I zatim, povezao sam to sa jednim starijim čovekom, pecarošom koga sam upoznao prošle godine, dok sam jeo u restoranu Boem , Veles . Restoran mogu samo da preporučim. Rupa je ali ima odlična jela. Prženi mozak na primer. Dok sam pio hladno Dab pivo, baš iz Prilepa i jeo kuvani jezik, pričao mi je o predstojećem referendumu i tome da neće uspeti. Kucnuli smo se posle sa po jednom rakijom u to ime. Referendum zaista nije uspeo ... ali su su se apsolutno svi pravili kao da jeste, a čak i oni koji su bili protiv referenduma, nisu pravili previše pompe oko toga , što su se svi pravili kako je zapravo sve u redu. I to je svojevrsna smejurija i „prženje mozga“ – na referendum nije izašlo dovoljno ljudi, ali svi su se pravili kao da – jeste.
Na kraju, mada sam rekao da Makedonce, i Makedonke, davno sam bio zaljubljen u jednu, zaista volim, ipak nisam taj prosvetitelj, niti sam mislio da budem, koji će ih ubedjivati šta jesu a šta nisu, pa ipak jedan takav „prosvetitelj“ se pojavio - Zaev, koji je onako tiho, objasnio da su „Makedonci u prošlosti prisvajali tudju istoriju“.
Hm, našu nisu sigurno. U stvari, gledali su kako mogu da što više speru njene tragove. Kaoi ja ukus podgrejanog kuvanog jezika, lošijeg jela od prženog mozga, dab pivom.
I šta sada ? Pa zar da se ruše spomenici ? Zar će i mali Aleksandar, mama Olimpija , i tata Filip da budu uklonjeni sa trga u Skoplju ? Kako god. Cela stvar je zapravo zabavna i šta je tu je. Bilo je zanimljivo i to videti za našeg veka, isto kao i veoma dobar prženi mozak u Velesu, restoranu Boem. Nije kao kod Krežobinca, ali opet, kod mene se nalazi na listi delikatesa dosta visoko. Kuvani jezik, ipak ne bih preporučio.
GRČKO PIVO
... od pet evra. Toliko košta pivo, pola litra u restoranu, doduše na plaži u mestu Velika. Sam restoran nije ništa posebno, obične stolice, pomalo trošne, neka simulacija tepiha, nadstrešnica, onako , ne može da se kaže da je rupa ali apsolutno nije ni neki ne znam kako dobar restoran. Hrana je u najboljem slučaju korektna i čak mogu da kažem da s obzirom da se radi o restoranu na plaži, čak i da razumno košta. Medjutim, pivo od pet evra !? Po običnim birtijama u blizini obale, sa nekim fenci imenom na engleskom, obično je koštalo tri evra, što je takodje, premnogo.
I sada , hajde da sve „puca od posete“ u jeku sezone ,nego jednostavno , ljudi nema. Kako to da se niko ne seti da bi možda trebalo da , na primer, spusti cene piva ?
To me je podsetilo na jedan zanimljiv primer koji mi je ukazao na karakter cele pojave. Na Halkidikiju, u jednoj od najgorih rupa tog poluostrva koju nikome ne bih preporučio Pefkohoriju , je neposredno pored „vile“ bio neki mladi Grk koji je prodavao palačinke i to za oko 4 evra. I sada, kada god ja prodjem, on sedi i ne radi ništa. Niti šta prodaje, niti sprema ali drži uporno cenu od 4 evra. Sedi tu kao tužna svraka i prodaje, odnosno ne prodaje, možda i dobre palačinke , ali koje niko ne želi da kupi po toj ceni. I sada, pitanje koje ostaje je kako njemu nekako, eto nekako, ne padne napamet da može da jednostavno spusti za evro palačinke i da ih prodaje za 3 evra ? Umesto dve dnevno, prodao bi dvadeset i zaradio, više novca. Naravno, više bi i radio, ali opet, napravio je neki promet , u skladu sa tržištem i tražnjom. Iako su restorani koji iole liče na restorane, poluprazni , pa vrlo često i prazni, Grci ne skidaju cene. Medjutim, ne treba kriviti samo obične kafandžije, bez da se vidi ipak i šira slika. Grčka je zemlja koja postala užasno opterećena porezima. Ovde se plaća 24 posto poreza – dakle u ceni piva u startu jednu četvrtinu novca dajete za državu. Kada u to ukalkulišete i to da zbog visokog poreza skuplje sve drugo od struje do vode i zakupa, to je ipak nešto realnija slika, koja se ne tiče toliko pohlepe koliko nekih drugih okolnosti. Ipak, na kraju krajeva, sve što nije tržišno na ovaj ili onaj način mora da odumre i to je tačno, tako sigurno da nije najbolje rešenje što u Grčkoj u nekoj, objektivno, vukojebini, samo grčkoj, i pored mora, pivo košta 5 evra. Ali, ova priča nas dovodi i do nastavka, o ...
SRPSKOM KARAKTERU
... i nisam kupio pivo. Mada, priznajem da mi se pilo. U stvari, baš bi mi i „leglo“ u tom momentu. I da stvar bude zanimljivija isto tako, priznajem, da imam dovoljnih prihoda da mogu da platim pivo pet evra. Mogu ... ali i ... ne mogu. Odnosno , posmatrano finansijski s obzirom na primanja, mogu, ali psihički, a to znači i praktično, ne mogu da se pomirim sa time. Nazovite me cicijom, ovako ili onako, stipsom, ali situacija je : ja sedim u toj kafani i pije mi se pivo, što sam već priznao i ne mogu da ga poručim. Iako to ništa ne bi promenilo i ako mogu da kupim puno piva, čak i od pet evra, ali nešto u meni mi ... ne da. Kada sam video u bič baru, jednog zemljaka iz Paraćina kako diskretno nosi ručni frižider sa pivom i smešta ga pored ležaljki, zaključio sam da nisam jedini. To baš i nije po etikeciji i možda nije u skladu sa nepisanim pravilima ugostitetljstva, nositi sopstveno pivo u kafanu, medjutim i onako u ceni ne postoji posebna stavka za ležaljke i suncobran naspram, cene za piće koju pijete. Inače , mislim da to nije fer. S jedne strane, nisam odobravao to što čovek donosi svoje pivo u bič bar, ali sa druge strane ... nekako sam ga razumeo i podržavao. Stoji doduše i argument , da ako ti se ne svidja cena pića ne moraš tamo da sediš i da piješ, ali ... razumite ako možete, ili me osudite ako ne možete, jednostavno sve u meni se protivi plaćanju piva iznad tri evra na plaži. Recimo da je pivo dva i po evra , sasvim sigurno bih kupio dva ali kada treba da se mašim za novčanik i da izvadim pet evra, prosto osećam kao da mi se ruka oduzela. Ne mogu. Grci su stvorili skupu državu da bi platili svoje dugove iz prošlosti , ali da li je to moj problem ? No ... kada smo kod srpskog karaktera nijedna priča sa Balkana ne može da bude bez ...
BOSANSKA INDUSTRIJA
Da li su predhodne tri scene bile negativne ? Nadam se da nisu. Makar to nije bila namera. To su samo lepe i istinite priče. Ali sada dolazimo i do finala.
Divlja, plaža, peščana, ali čim udjete u more, počinje kamenje i krupni šljunak, je zaista lepo izgledala. Voda je bila potpuno bistra i čista. Ipak , u odnosu na peščane plaže, za stopala to i nije bilo baš tako prijatno. Nalazi se na svega desetak minuta vožnje od Agios Kamposa. Bilo je lepo. Slobodno. Zato volim Grčku zbog te slobode. Ali, elem, da se vratimo na kamenje, mada po meni, plaža nije plaža ako nije peščana, nisam mogao da odolim toj bistrini vode i bogatom rastinju iznad vode. Srećom, u Antaliji, isto ove godine, sam kupio patike za plivanje. Divna stvar. Nisam siguran koliko ima lateksa, koliko sintetičke gume, ali su meke, udobne, prilagodljive stopalu. Dole plave, gore crne, čak i vizuelno lepo izgledaju. U Antaliji sam ih kupio za neki zaista smešan novac, mislim da su koštale ispod 10 evra , ali su savršeno štitile stopala i omogućavale mi se krećem po kamenju bez straha od morskih ježeva. Dakle, u svakom slučaju, potpuno su me oduševile. U Turskoj, čak nisam ni stigao da ih upotrebim, ali ovde su došle do izražaja. Naravno, pošto je sama plaža peščana , morao sam da ih izujem i očistim od peska dok sam se jednom rukom održavao na površini. Posle par dana plivanja, osetio sam da mi je telo postalo toliko gipko, da mi se to čak i dopadalo. Pomislio sam u sebi ... „Jebi ga, ko li je samo ovu stvar ovako dobro osmislio , tako se lako skidaju, navlače i zatim stoje tako lepo pripijene uz stopalo u vodi ? Kinezi, hm, verovatno. Sigurno je neki Italijanski dizajner napravio patike za kupanje od gume, zatim je neko iz Kine kupio jedan par i to je bilo sasvim dovoljno da naprave ovako savršen proizvod u jedno milion primeraka. Jesu ga iskopirali , svaka im čast !“. Medjutim, onda , dok sam ih skidao, pogledao sam fluoroscentno plavi djon, očekujući oznaku „made in China“ ili u malo duhovitijem slučaju „Made in PRC“ , ali ne leži vraže, kada sam malo bolje pogledao izmedju kamenčića koji su se nahvatali na djonu , tamo je stalalo „Made in Bosnia“ ! Bio sam prijatno iznenadjen ! U Bosni prave ovakve savršene patike za kupanje ?! Da , moguće je ! I te patike sam kupio u Turskoj i tržnom centru u Antaliji , i skoro da sam ih „vratio“ u otadžbinu ili domovinu, kako god želite. U svakom slučaju bio sam prijatno iznenadjen pa i nekako „ekonomski“ raznežen. Imam ih još i čuvam ih za narednu godinu. Možda ipak odem na neko mesto gde pivo nije pet evra ...
I tako , bilo , je tu još naravno lepih scena, ja i Zvecko kako sečemo talase, Milica koja pokušava kao da se kupa, šetnje Larisom uz Vojina, kupovina majce u Najporiju da ne bih hodao go, zagrljaji sa ženom i pomisao da ipak, brak ima svojih prednosti, hm, pa i pored mana, nekoliko stvarno dobrih divljih plaža, neverovatno zgodna crnkinja, konobarica u baru koju sam posmatrao, više kao ... pa, jednostavno , neverovano zgodnu osobu, impresionirano, a i moram da priznam da moja žena podseća, gradjom na nju, što je bila zanimljiva tema za razmišljanje ... i tako nekako se odmor i završio. Krenuo sam da po drugi put u životu prodjem kroz Severnu Makedoniju , pošto se ništa nije u medjuvremenu dogodilo. Nažalost, restoran Boem u Velesu se renovirao tako da ovog puta nisam svraćao ...